Čekajući ličnu kartu...

U teoriji, za TIE treba nekoliko dokumenata. U praksi - zavisi na koji sto stignete na red.

Meni, recimo, nije bilo potrebno ništa sem potvrde iz banke da sam platila, fotografije i pasoša.

Stižem dvadeset minuta ranije, dok prilazim stanici vidim devojčicu u školskoj uniformi koja je čučnula na parkingu ispred i piški na asfalt. Pomislim kako njena mama sigurno nije ponela flašicu sa vodom i sirćetom. Niko ne reaguje, svašta vremenom postaje normalno. Prilazim, pomalo se i brinem kako će ovo da prođe, iako imam sa sobom sve sem one potvrde dobrovoljnog davaoca, a i nju bih ponela da je nisu zadržali onomad u zavodu za transfuziju.

Zapravo, ceo proces ide iznenađujuće brzo. Dođete, kažete policajcu u koje vreme imate zakazano (sasvim je ok ako je to kasno popodne, 18.30 recimo), on pita za ime, pronađe na spisku, traži da vidi pasoš i stanete u red. Za stolom pokažete dokumenta koj vam traže, date otiske prstiju, slikate papir na kom je napisano kako da proverite da li je kartica gotova…

Ja sam postavila i pitanje: “Treba da putujem sledeće nedelje, ovaj papir koji si mi sad dala je dovoljan da uđem nazad u zemlju?”

Odgovor ne bih razumela ni da je bio na srpskom, jer je nerazumevanje proizašlo iz uvida da moram - ukoliko hoću da odem na svoju odbranu mastera - pre toga u drugu policijsku stanicu, sa novim dokumentima i molbom da mi odobre ulazak u zemlju…

Kad je završila pogledala sam je očajno: “Ali ja moram da putujem”, bilo je sve što sam uspela da kažem.

Ljubazno je ponovila ono što već bila rekla, a što sam tek tad zapravo registrovala. Autorización de regreso (Dozvola za povratak). Shvatam da ima taksa da se plati i znam da je to najvažnije. Zahvaljujem se i izlazim, uzimam telefon da slikam uputstva zalepljena na prozoru - šta ako putujete dok čekate TIE… tri papira A4 formata. Tri fotke.

Uputstva su zalepljena blizu ulaza, sa spoljašnje strane, pa stojim pored policajca i policajke koji su ispred zgrade zaduženi da sve bude kako Bog zapoveda. Čujem deo razgovora sa jednom ženom koja uporno hoće nešto i konačno izgovara: “Ali advokatica mi je rekla da može!” Policajka smireno (ali neljubazno) odgovara:”Pa nek ti advokatica onda da TIE”.

Nasmejem se. Shvatam da je i mene advokatica uvalila u ovo - da nisam ušla kao turista, da imam vizu, sada bih lagano putovala, bez komplikacija. “Lo has hecho todo mal”, provejava rečenica onog policajca od prvog dana mog migrantskog života.

Pošto mi mozak ne sarađuje, ne uspevam da shvatim šta čitam. Prilazim policajcu koji sačekuje ljude i šalje ih u red ili vraća kući i pitam da mi pomogne. Kažem da treba da putujem, on kaže: “E, pa tu ti sve piše, super što si slikala”, kažem dobro, gde ove formulare da nađem, gde posle sa njima… “Na internetu”, kaže. Mozak mi je i dalje blokiran i pitam: “Gde na internetu!”

Gleda me i kaže: “Nemam pojma”.

Počinjem da se smejem. Iskreno. Od nemoći, od besmisla… ne znam zašto. On se smeje sa mnom, kaže, “Pa iskreno ti kažem, meni nikad nije trebalo”. Smejemo se tako zajedno i ja shvatam da mi je sako ostao unutra. Kažem to, on i policajka u glas, ljubazno, govore da uđem i uzmem, nije nikakav problem.

Uzimam sako, izlazim iz zgrade i krećem ka motoru. Policajac me ohrabruje: “Ma sigurno ćeš lako naći na internetu”

Hoću.

Završiću i ovo, mislim.

Stižem kući i gledam šta i kako do Autorización de regreso. U pravu je čovek, veoma je lako naći. Samo je moj mozak odbijao da sarađuje. Moj mozak se zamrzao da ne bi plakao, mislim.

U ponedeljak, opremljena novom hrpom papira idem u drugu policijsku stanicu, bez zakazanog termina, ali sa plaćenom taksom, rešena da završim i to.

Videćemo kako će to proći.

Stay tuned…