Dan prvi: policija

Valensija je (da budemo načisto, nisam očekivala drugačije) sredinom jula kada smo stigli kao turisti bila usijana ploča po kojoj je neprestano pržilo sa svih strana. Pomalo, ponekad, dune vetar sa mora, ali traje prekratko i čini se da je posle tog trena predaha vrućina samo još nepodnošljivija. Prvog dana trebalo je obaviti dve stvari: podneti prijavu za školu za dete u drugom upisnom roku i uzeti u policiji papir koji potvrđuje da smo na teritoriji Španije.

Prvi deo prvog zadatka je trajao malo duže – šetnja od jedne institucije do druge dok se ne pribavi neophodni elektronski sertifikat (otac detetov ima boravišnu dozvolu, legendarni NIE – identifikacioni broj za strance, te se preko njegovog sertifikata dete upisuje. Dete i ja smo prvog dana i dalje samo turisti), sa kojim se posle dalje prijavljuje za škole u kojima je ostalo mesta u već pomenutom drugom upisnom roku. Kažem, šetali smo se po nesnosnoj vrućini, mi, čudni trio - dvoje odraslih koji ne mogu da podnesu jedno drugo, a koji idu zajedno jer onaj koji ima NIE ne govori španski, a ona koja govori španski nema NIE i jedno dete koje ne razume šta traži ovde i kakva to budućnost koju preseljenje iz Srbije obećava može da zameni onu vožnju bajsom sa Lazarom i igranje fudbala sa Ledijem i Borisom - i konačno uspeli da „završimo“ taj sertifikat. Drugi deo prvog zadatka zahteva pristup računaru. Sve vreme pitajući se šta ja to radim ovde i kako da se izvučem iz najnelagodnijeg osećaja ikada naglas komentarišem besmislenost postupka – neće sigurno ostati neupisan. Hoću da idem na plažu da se ohladim, osećam se kao da će mi eksplodirati duša, mozak i koža, a ne da tabam po ovom prljavom gradu. Ali, dete ima oca. Koji nije relaksiran i neopterećen budućim događajima kao ja. Nastavljamo tabananje po paklu. Prvi susret sa španskom administracijom donosi i prvi poraz – ovde je isto kao u Srbiji! Napominjem da sam, od stranih administracija do sada imala ozbiljnijeg posla samo sa nemačkom, koja, komplikovana i apsurdna kao i svaka, ljudski faktor svodi na minimum – svaki činovnik je dobio isti mejl, pročitao ga i naučio šta treba da radi; svaki zna kako izgleda internacionalni dokument (ovo će se ispostaviti kao posebno važno dana drugog u Opštini); šta je Bečka konvencija i ko su njeni potpisnici; svaki će distancirano i poslovno odraditi šta treba. Španska administracija je horor film. Na šalteru levo gospođa vam ljubazno i sa osmehom, uz reči poput lo siento, cariño, corazon, mi amor (žao mi je, draga, srce, ljubavi) neće odraditi ono što vam treba jer nije pročitala mejl i nije joj stalo da to uradi, dok će gospođa na šalteru desno za tri minuta završiti sve. Treba imati sreće da stignete na desni šalter. Mi smo imali. I tu nas je napustila sreća tog prvog dana.

Drugi zadatak je pokazao koliko je lakše kada je neuspeh praćen rečima poput lo siento, cariño, corazon i mi amor, nego kada uz neobavljen posao još dođe „lo has hecho todo mal!“ (sve si uradila pogrešno). To što sam uradila pogrešno odnosi se na ulazak u Španiju turistički. Trebalo je da „tamo u Rusiji (Srbiji, ispravljam pandura; Gde god, kaže on) uzmem vizu“. On sad ne može da mi pomogne. Nije mu žao. Ne kaže lo siento. Policija u Španiji je jedina državna služba sa kojom ne želite da imate nikakvog posla, osetila sam na svojoj koži, a potvrdili su mi svi kasnije. Ja sam, do tada, imala kontakt samo sa srpskom i nemačkom policijom. Ova srpska je moja, pa ne bih ulazila u poređenje, ali nemačka je jednako tuđa kao španska i mogu da kažem da su ljubaznost i finoća švapskih pandura antologijske.  

Kako je to druga policijska stanica u koju smo otišli tog dana – prvog dana emigracije u Španiji u koju smo dete i ja ušli kao turisti - a ne znam koja po redu institucija državne službe, potrošena, razočarana i umorna od pakovanja, putovanja, uspomena koje su ostale i onih koje sam pobacala, a najviše od onih koje sam ponela – počela sam da plačem. Prave, velike, teške suze. U potocima.

O tome zašto sam ušla kao turista, a ne sa vizom iz Rusije, Srbije, šta god, ne bih dužila. Savet imigracione advokatice iz Madrida, koja je rekla da je tako najlakše. Nisam više bila sigurna, ali to je što je. Advokatici ću kasnije posvetiti više prostora i reči, jer je spektakularnom idejom uspela da moje ionako tanke nerve istanji do nepostojanja. Žena – legenda. Ali, o tome docnije. Sada smo u prvom danu, ispred policijske stanice, gde stojimo odbijeni, poniženi, gladni i isceđeni od vrućine.

Ali, gde su migranti (a ovo je neka stanica sa odeljenjem za strance, pa je migranata više nego u drugim policijama) tu je i kebab. Najbolji na svetu, prema rečima mog deteta. Sigurna sam da to nema nikakve veze sa tim što je bio mrtav gladan. Objektivno je najbolji.

Sa ove distance mirno mogu da kažem da je moj prvi dan u Španiji bio sedenje u govnima. Psećim. Preko puta policijske stanice, dok sam čekala da neko izađe i da mi makar informaciju ako ne traženi papir, dokument koji potvrđuje da sam na teritoriji Španije, a koji mi treba da bih dobila NIE. Dok sam tako sedela na ivičnjaku preko puta, u hladu, u cvetnoj haljini i novim sandalama, prvi put sam osetila nešto što će mi zauvek biti asocijacija na Valensiju – smrad pseće pišaće. Ne zanemarujte moć mirisa – ljudska anatomija je tako ustrojena da sećanja imaju miris, odnosno miris provocira sećanja, a onda klasično i operantno uslovljavanje (teške reči, za lagano objašnjenje preporučujem https://elementarium.cpn.rs/naucne-vesti/mirisi-secanja/?script=lat), pa sad neka je jasno da je moj zadatak da prihvatim da živim u pišaćogradu.       

Malo li je?

(Tehnička informacija koju možete da okačite mačku o rep ako nemate sreće sa šalterima: za elektronski sertifikat vam treba pasoš i resolucion con NIE i codigo CSV- ovaj kod je izuzetno važan, proverite da li ga imate na rezoluciji, jer je dokaz verodostojnosti dokumenta koji ste dobili elektronski. Međutim, fastforward dva meseca u odnosu na dan prvi u Valensiji, dolazim na isto mesto gde sam ovog prvog dana bila u ulozi prevodioca i gde je otac mog deteta dobio taj sertifikat, ali, avaj, stižem na šalter levo. „Lo siento, corazon.“ Ne može bez TIE – lična karta za strance. Objašnjavam da smo već bili tu i da je osoba kojoj sam prevodila dobila sertifikat sa ovim dokumentima, ne vredi. Šalje me na drugo mesto, petnaestak minuta hoda odatle. Tamo, naravno, može...)

Filters bez. Sedim u govnima, preko puta policijske stanice, jer je tu hlad...