Dani mnogi: škola

Nije primljen u školu u drugom upisnom roku. Šta sad?

Neće sigurno ostati neupisan, ponavljam umorno. Otac detetov me budi da me obavesti da će da mi pošalje spisak škola da zovem i pitam šta da radimo. Odbijam i kažem mu da se osloni na chatgpt i pošalje mejlove svim tim školama. Ja ionako nisam htela da dođem.

Treba znati dve stvari:

1. valensijski sistem upisa deteta u školu je – gle – horor film. Prvi upisni rok je u maju. Šaljete prijave u sve škole na teritoriji grada, ako vas ne mrzi, ili samo u one u koje biste želeli da vam dete ide. Onda se formira preliminarna lista – na osnovu bodova (blizine stanovanja, braća i sestre koji već pohađaju školu i tako dalje). Onda kreće prvi deo haosa – roditelji se odlučuju za jednu školu, povlače prijave iz ostalih, rang liste se menjaju u odnosu na to ko ostaje u datoj školli, a ko se odlučuje za drugu…formira se konačna rang lista i kreće drugi upisni rok, julski. Postoji jasno definisan broj mesta za svaki razred. Ne može više od toga. Ako nema mesta u školi koja vam je blizu – lo siento, reina. Idite gde ima, koliko god kilometara udaljeno… Konkretno, za šesti razred je za drugi rok bilo mesta u jednoj školi u 6 opština koje je detetov otac pogledao. Tu je aplicirao, ali je dete ostalo 4. ispod crte. Odatle čitava panika – činilo se da ni u jednoj drugoj školi u celoj Valensiji nije bilo mesta;

2. ja sam osoba oslobođena od brige za budućnost (što je verovatno do sad jasno, jer samo takva sam i mogla da stavim život u dva kofera i upustim se u ovu avanturu). Na to, još sam i prva dva meseca u Valensiji prespavala – što od hroničnog umora, što od nesnosne vrućine, tako da je moj stepen brige za detetovu školu bio ravan nuli. Videćemo u septembru, rekla sam sebi i nastavila da spavam. Nisam ja neodgovorna majka. Samo mislim da se oko nekih stvari ne treba unapred nervirati – naći će mu opština mesto u nekoj školi. Ne može ostati neupisan. Ako ništa, krenuće u internacionalnu školu, koliko god skupa bila.

Javljaju se, konačno, iz jedne škole. 5km daleko. Upisan je, to je to.

Tada odlučujem da kupim motor – auto mi deluje kao previše komplikovan izbor: skup i za kupovinu i za održavanje, problematičan za parkiranje i, najvažnije od svega, ostaje zaglavljen u saobraćajnoj gužvi – a nekako moram voditi dete u školu. Prevoz ne dolazi u obzir, jer je dragi Benikalap nepovezan sa ostatkom Valensije. Šupak kosmosa.

Škola se ispostavila kao sasvim ok. Sekretarica i razredni su izuzetno prijatni i topli ljudi. Jedino što mi je trebalo da znam o školi jeste kakvi će ljudi biti sa mojim detetom najveći deo dana. Razredni i još dvoje dece u odeljenju govore odličan engleski, mogla sam da nastavim mirno da spavam...

Španske škole nikako ne podsećaju na naše. To su građevine opasane visokom betonskom ili metalnom ogradom, imaju dvorišta koja (prirodno, zbog ograde) ne možete videti dok se ne otvori kapija svakog jutra u 9h. Naša škola je stara i u nju nije mnogo ulagano (od savremenih sredstava ima pametnu tablu u učionici, sve ostalo je prilično jednostavno i, rekli bismo, rustično). Ali u dvorištu ima drveća, to sam odmah primetila.

Dete odvodite u školu i idete po njega do kraja šestog razreda. Ne znam kako se snalaze majke koje rade puno radno vreme, a nemaju tetke, babe i sličnu podršku, jer su deca u školi do 16.30… Način rada u ovim školama je daleko od našeg sistema koliko možete da pretpostavite. Niko ne viče. Nemaju domaći. Rade u grupama i parovima, u krajnje relaksiranoj atmosferi i potpuno opušteno, ne stavljajući nikakav pritisak na decu. Ocene postoje samo na kraju školske godine. Poneko ponavlja razred – tačnije, dobije preporuku da obnovi godinu – i oko toga se ne pravi nikakva drama.

Prvog dana škole prilazi mi dežurna učiteljica iz kantine i kaže da je uglavnom bilo sve u redu, ali da je prvo što dete mi treba da nauči na španskom POCO (malo) – ako ne voli neko jelo ili nije siguran da li će mu se svideti, neka joj kaže da mu sipa malo, jer – sve što bude u tanjiru mora pojesti. Tako učimo decu da ima mnogo onih koji nemaju da jedu i da se hrana ne baca (dodaje i gde dalje šalju hranu koja im ostane u kantini, ali je ja više ne slušam, postiđena svojim mahnitim bacanjem svega, pa i hrane). Vrednosti, to se ovde uči. Jebeš matematiku.

 Setim se na koje je sve načine Španija slala pomoć Palestini i osetim ponos, jer je ovo, ipak, pomalo i moja zemlja.

Prvi put se moje dete raduje odlasku u školu. Kažem mu, jednog od tih prvih dana: „Zamisli da si odavde otišao u svoju školu u Srbiji“ ( a to znači u ono urlanje i viku, pretnje, vređanje, ucene…)

Njegovo odgovor je bio samo izraz lica koji je, što bi rekli naši stari, priceless.

Možda ova Valensija nije toliko loša?