Dan drugi: Opština (Ayuntamiento)

Prvi dan se završio sa težinom u stomaku, grudima i glavi (naročito u glavi, zbog plakanja, ali Bog neka blagoslovi farmaceutsku industriju i brufen naš nasušni). Drugog dana je u planu bio Padron, odnosno (slobodan prevod autora) prijava boravka. Prethodni dan me je naučio da ne moram da se opterećujem pristojnošću u oblačenju prilikom poseta državnim institucijama, te sam ovog puta makar bila udobno obučena. Ionako je hiljadu stepeni, dovoljno je teško disati i golih ramena, a kamo li pritisnut rukavima…  

Pripremljena na najgore, poučena jučerašnjim iskustvom sa policijom, dolazim u opštinu. Tamo nailazim na ozbiljan red ispred zgrade. Udah, zatvaram oči i ponavljam mantru: završićeš ovo danas. Na kraju reda je službenik, pita imam li zakazan termin. Nemam. Jebiga. Da je to jedino što nemam, mislim gorko… Daje mi papir, kaže: „Nema problema. Dođi u 9.45“, pita da li je dete rođeno u Španiji, govori koja dokumenta da ponesem. Cariño,  corazón, guapa hlade užareni mozak, izazivaju osmeh. Zahvaljujem se i krećem na doručak, da bih se vratila na vreme, u svom terminu koji sam upravo dobila. U 9.45 (dobro, možda neki minut kasnije, ali nismo u Nemačkoj pa nećemo cepidlačiti) zaista ulazimo u zgradu opštine. Klimatizovano je, u jednom delu prostorije se nalaze stolice (dovoljan broj!), ima besplatan wifi. Evropa. Čekamo da na ekranu izađe naš broj. Traje sve to, ali nema osećaja poniženja od juče, ne sedimo na ivičnjaku u govnima i pišaći, čini mi se da sam opet dostojanstveno ljudsko biće. Samo treba smanjiti očekivanja, govorim sebi. Opet dobijamo desni šalter. Najdesniji mogući (ili najlevlji, zavisi sa koje strane se posmatra). Čovek gleda dokumenta, kaže: „Odlično, internacionalni izvodi, da, sve je kako treba, ovo ćemo brzo da završimo“. Tenzija nestaje. Sad bih plakala od radosti. Sa šaltera levo (ili desno, zavisi gde stojite) koleginica doziva nekog u pomoć. Gleda u internacionalne izvode i pita da li sme to da prihvati (dobro je, mislim, da nije odbila stranku uz „lo siento corazon“, već je tražila konsultaciju). Objašnjavaju joj, čuje se neka reč o potpisnicima Bečke konvencije, ona klima glavom i kaže: „Nikad ovo nisam videla“. Mrak. Isto kao u Srbiji, pomislim.

Ljudski faktor je sve.

Zgrada opštine je monumentalna građevina iz 18.veka, izuzetne lepote, locirana, prirodno, u samom centru grada. Odatle možete veoma lako i brzo do (objektivno. Imaju ćagu) najboljih burgera na svetu - https://hundredburgers.com/.

Treba probati onaj koji se zove Stiffler's mom, tek onako…

Kao gospođa, u klimatizovanoj prostoriji, na stolici