Za sedam dana će u Valensiji uključiti novogodišnju rasvetu. Grad će zasijati, a ljudi će se fotografisati u kratkim rukavima — jer je 25°C. I dok se svet priprema za prazničnu euforiju, ja sam danas sa drugaricom odradila trening u parku, vozila se na motoru, sunčala u kafiću i opet se vozila. U šorcu. Četrnaestog novembra. “Bezveze mi je Nova godina u šorcu”, rekla sam i njoj. “Navići ćemo se”, odgovorila je, znajući da ovo sunce, plaža, palme, sveže voće u novembru, opušte

Život u novom gradu nas na neobičan način suočava sa pogledima drugih i nameće pitanja vezana za identitet koja nas ranije možda nisu toliko mučila: tamo odakle dolazimo, znamo šta je primereno obući. Znamo da se u državne institucije ne ide u majici na bretele. Onda ovde gde još uvek ne osećamo da smo kod kuće dođemo u neku instituciju "preobučeni" i osetimo se nelagodno. Kao da vidimo sebe u pogledima tih drugih ljudi, koji odavno znaju šta se ovde oblači. Identitet je sve.

Kad se seliš u drugu zemlju, fokus je na praktičnom: dokumenti, stan, stvari koje nosiš, oproštaji. Preslišavaš se oko svega — osim oko najvažnijeg: da li si se uplašila? Kreneš, staviš život u dva kofera uz čuveno “uvek imam gde da se vratim” i duboko veruješ da ti gore neće biti. Može samo bolje. Radost zbog sunca, plaže, palmi. Ali sebi ne kažeš: bićeš tužna. I to je okej. Jer tuga i strah nisu fotogenični. Ali i oni putuju s nama — u koferu, u tišini, u onim trenucima kad

Moje preseljenje u Španiju je donelo gomilu pitanja: kakvo je vreme, idem li na plažu, jesam li našla školu za dete, kako ide traženje posla... Pitali su me i kako sam, naravno, ali je to ono pitanje na koje odgovoriš “dobro”, jer je teško pretočiti u reči kako se osećaš kada ne možeš da objasniš ko si i ne znaš šta ti je, a pritiska nešto tamo gde, kažu oni koji u njen koncept veruju, obitava duša; kada te uhvati krivica jer ti nedostaje ono što si ostavio; kada te ponos spr

Jezik za mene nikad nije bio puko sredstvo komunikacije. Tuđi jezik, ukoliko ga ne razumem, uvek je nosio ozbiljnu dozu krajnje iracionalnog straha – nešto će mi se loše desiti tamo gde ne razumem šta mi govore. Izgubiću sebe. Miljenko Jergović je to lepo sažeo u rečenicu u knjizi "Selidba": „Ostao sam iz straha da će u ledu drugoga jezika nestati onoga što osjećam u svom jeziku“. I tako, u mojoj glavi govoriti jezik znači osećati se udobno u tom jeziku. Dovoljno udobno mi je