Identitet u tranzitu

Darjana Nastic Jelaca
Nov 4
2 min read

Kad se seliš u drugu zemlju, fokus je na praktičnom: dokumenti, stan, stvari koje nosiš, oproštaji. Preslišavaš se oko svega — osim oko najvažnijeg: da li si se uplašila?

Kreneš, staviš život u dva kofera uz čuveno “uvek imam gde da se vratim” i duboko veruješ da ti gore neće biti. Može samo bolje. Radost zbog sunca, plaže, palmi. Ali sebi ne kažeš: bićeš tužna. I to je okej.

Jer tuga i strah nisu fotogenični. Ali i oni putuju s nama — u koferu, u tišini, u onim trenucima kad se sve zaustavi.

Tuga, usamljenost i krivica kod expata često plešu u istom krugu. Menjaju maske, prelivaju se jedna u drugu. Tuga se ušuška u onom trenutku u kom duže gledaš Instagram, jer pratiš snimke iz Beograda i ne znaš da li te više boli to što nisi tamo, ili to što više ne znaš gde si.

Što se menjaš. Što ti nedostaješ sebi — onakva kakva si bila.

Poseta domovini na kratko vrati onu tebe koja je bez navigacije znala gde ide.

Koja je pitala i odgovarala bez drhtanja.

Kojoj prevod nije bio potreban.

Koja se smejala glasno, gledala otvoreno, disala punim plućima.

I onda tu radost prekine samoprekor: ali ti si otišla. Setno ispijaš gutljaj i pitaš se: a jesam li igde stigla? Hoću li ikad?

A onda se, tiho ali uporno, uvuče umor.

Umor od adaptacije.

Od prevođenja.

Od školskog sistema koji ne razumeš.

Od bivanja koje stalno traži objašnjenje.

Ne znaš više kako da se predstaviš. Da li si ona koja se smeje na španskom, ili ona koja ćuti na srpskom? Strankinja, majka, preživela — ili sve to, ali u nekom neprepoznatljivom miksu?

Strah ne dolazi kad se seliš. Dolazi kad shvatiš da se menjaš. Kad ne znaš više kako da objasniš ko si. Kad ti je jezik stran, a tišina poznata.

Strah da ovde, možda, nećeš uspeti. Da ćeš se izgubiti u birokratiji, u akcentima, u pokušajima da se uklopiš. Da ćeš postati verzija sebe koju ne prepoznaješ. Koju niko ne prepoznaje.

Nostalgija za sobom nije samo tuga. To je dezorijentacija. Kao kad se probudiš u hotelu i na sekundu ne znaš gde si. Samo što taj hotel traje mesecima. I ti si stalno u njemu.

Ali ta nostalgija je i poziv. Da se upoznaš ponovo. Da stvoriš novu verziju sebe — ne kao zamenu, već kao nastavak.

Jer možda nisi izgubila sebe. Možda se samo menjaš. A nostalgija je znak da ti je stalo.