Između aerodroma i identiteta: emocije koje ne putuju lako

Moje preseljenje u Španiju je donelo gomilu pitanja: kakvo je vreme, idem li na plažu, jesam li našla školu za dete, kako ide traženje posla... Pitali su me i kako sam, naravno, ali je to ono pitanje na koje odgovoriš “dobro”, jer je teško pretočiti u reči kako se osećaš kada ne možeš da objasniš ko si i ne znaš šta ti je, a pritiska nešto tamo gde, kažu oni koji u njen koncept veruju, obitava duša; kada te uhvati krivica jer ti nedostaje ono što si ostavio; kada te ponos spreči da tražiš pomoć.

Ovaj tekst je za sve nas koji živimo između kultura — i između osećanja koja se retko priznaju.

Emigracija se ne završava raspakivanjem kofera na novoj adresi u tuđem gradu.

Emigracija tek tada počinje…

A šta osećamo, a o čemu niko ne priča?

Usamljenost: tiha saputnica

Usamljenost u inostranstvu ne dolazi odmah. U početku je sve novo, šareno, uzbudljivo. Učiš jezik, otkrivaš lokalne kafiće, slikaš fasade za Instagram. Ali onda, u nekom tihom trenutku — možda dok čekaš u redu za dokumenta, ili kad proslaviš detetov rođendan bez i jednog gosta — shvatiš da si sam. Ne fizički, već egzistencijalno.

Usamljenost expata nije samo nedostatak ljudi. To je nedostatak pripadnosti. Ljudi te okružuju, ali ne razumeju tvoje reference, tvoje šale, tvoje tišine. Ne znaš kako da objasniš ko si, jer si između — između jezika, između identiteta, između dve verzije sebe.

Ponekad se osećaš kao da si gost u sopstvenom životu. Imaš adresu, ali ne dom. Imaš kontakte, ali ne zajedničke uspomene. Imaš planove, ali ne sigurnost. I sve to nosiš sa osmehom, jer si "hrabar", jer si "otišao", jer "živiš san". A niko ne pita kako izgleda taj san kad se probudiš sam. Što je možda i bolje, ako ćemo iskreno. Samo još nedostaje da neko pita, pa da provali lavina čemera odande gde, kažu, obitava duša.

Ali ta usamljenost nije samo slabost. Ona je prostor u kojem se rađa nova verzija tebe. Ona te tera da se upoznaš dublje, da stvoriš odnose s ljudima koji te ne poznaju iz prošlosti i da sa njima stvaraš nove uspomene, da naučiš da budeš svoj oslonac. Usamljenost je tiha, ali moćna učiteljica.

Ponos: maska i štit

Ponos je možda najtiše osećanje koje nosimo sa sobom kad se selimo u drugu zemlju. Ne viče, ne plače, ne traži pažnju — ali je uvek tu. Kao štit koji nosimo da nas ne vide ranjive. Kao maska koju stavljamo da nas ne prepoznaju izgubljene.

Kada si expat, ponos ti često ne dozvoljava da kažeš ne razumem, ne znam, treba mi pomoć. Ne želiš da te vide kao stranca koji se snalazi, već kao nekog ko je već "stigao". Ponos ti ne dozvoljava da pokažeš koliko ti nedostaje ono što si ostavio, jer si sam izabrao da odeš. I sada moraš da dokažeš — sebi i drugima — da je to bila dobra odluka (To se, inače, u psihologiji zove smanjenje kognitivne disonance).

Ali ponos zna da bude i zamka. Zbog njega ćutimo kad nas birokratija ponižava. Zbog njega ne tražimo prijateljstvo, jer ne želimo da izgledamo usamljeno. Zbog njega se smeškamo kad nas isprave, kad nas ne razumeju, kad nas pogrešno procene.

Ipak, ponos nije samo slabost. On je i snaga. On nas tera da učimo jezik – dok se ne izgubi akcenat, dok ne prestane da žulja - da se borimo za papire, da ne odustanemo kad sve izgleda preteško. On nas podseća da smo preživeli selidbu, kulturni šok, tugu, nesanice, i da smo još tu — još uvek mi, ali drugačiji.

Ponos je maska koju skidamo kad se osećamo sigurno. I štit koji nosimo dok ne pronađemo svoje mesto. A možda je prava hrabrost u tome da ga ponekad spustimo — i kažemo ne razumem, ne znam, treba mi pomoć.

Krivica: prema onome što smo ostavili

Krivica, kao i usamljenost, dolazi tiho. Ušunja se dok gledaš fotografije na instagramu ili ti neko napiše: “Šteta što nisi tu”.

To nije krivica zbog greške (naravno, pa smanjili smo kognitivnu disonancu – greške nije ni bilo!). To je krivica zbog odsustva. Zbog toga što nisi tu kad se kod kuće nešto važno dešava. Zbog toga što si izabrao da odeš, dok drugi ostaju (Naročito tokom protesta i borbe od koje izgleda da si ti odustao). Zbog toga što ti je lepo, a njima možda nije. I najviše — zbog toga što se menjaš, a ne znaš da li te oni koje voliš još uvek prepoznaju.

Krivica se javlja i kad ti je dobro. Kad sediš na terasi u Španiji, piješ vino, i pomisliš da li je u redu da mi bude lepo dok oni tamo brinu, rade, čekaju, idu na proteste? Kao da sreća u inostranstvu mora da se plati tugom zbog doma.

Ponekad se osećaš kao da si izdao nešto — jezik, grad, ljude, jednu verziju sebe. A možda je ta krivica samo znak da ti je stalo. Da nisi otišao da pobegneš, već da rasteš. Da tvoje korenje nije iščupano, već samo raste na drugoj strani.

Krivica ne mora da bude teret. Može da bude most. Između onoga što si bio i onoga što postaješ. Između doma kojeg se sećaš i doma kojeg stvaraš. I možda je najvažnije priznati je — jer u tom priznanju počinje pomirenje. 

Poniženje: mikrotrenuci koji bole

Poniženje u expat životu ne dolazi u velikim scenama. Ne izgleda kao javna sramota, već kao niz mikrotrenutaka koji se uvuku pod kožu. Kada ne znaš kako da objasniš ko si. Kada te isprave dok pokušavaš da govoriš jezik koji još učiš. Kada te birokratija tretira kao broj, a ne kao osobu.

Poniženje je kad ti kažu "No te entiendo" i okrenu se, umesto da sačekaju. Kad ti se nasmeju jer si pogrešno izgovorio reč. Kad ti objasne nešto kao da si dete, jer si stranac. Kad ti odbiju dokument jer ti fali jedan papir, a ti si već čekao tri sata. I ti se nasmeješ, kažeš gracias, i odeš — ali osećaj ostane.

To nisu velike uvrede. To su sitne ogrebotine na identitetu. Jer znaš da si sposoban, pametan, vredan — ali u toj novoj zemlji, tvoj kapital ne važi. Moraš da ga izgradiš iz početka. I dok to radiš, moraš da progutaš mnogo ponosa, mnogo frustracije, mnogo tišine.

Ali poniženje može biti i trenutak transformacije. Uči te strpljenju. Uči te da se ne definišeš kroz spoljne potvrde. Uči te da budeš nežan prema sebi dok se menjaš. I možda najvažnije — uči te da vidiš druge strance, druge ljude koji se snalaze, sa više empatije.

Jer kad jednom osetiš poniženje, znaš koliko znači kad ti neko pruži razumevanje. Kada ti konobar na računu napiše “Siempre habra un dia mejor :)” (uvek će doći bolji dan :)) i donese ti gratis flašicu vode jer “toliko može da učini da ti ovaj dan ulepša”.

I možda baš ti, kao expat koji je prošao kroz to, možeš biti onaj koji će to razumevanje pruži drugima.