Koliko jezika znaš, toliko verzija sebe imaš

Jezik za mene nikad nije bio puko sredstvo komunikacije.

Tuđi jezik, ukoliko ga ne razumem, uvek je nosio ozbiljnu dozu krajnje iracionalnog straha – nešto će mi se loše desiti tamo gde ne razumem šta mi govore. Izgubiću sebe. Miljenko Jergović je to lepo sažeo u rečenicu u knjizi "Selidba": „Ostao sam iz straha da će u ledu drugoga jezika nestati onoga što osjećam u svom jeziku“.

I tako, u mojoj glavi govoriti jezik znači osećati se udobno u tom jeziku. Dovoljno udobno mi je jedino u srpskom, iako prema standardima međunarodnih institucija zaduženih za određivanje nivoa znanja zapravo govorim četiri – pored srpskog još i engleski, nemački i španski. Džaba. Svi oni nekako žuljaju. Nisam ja u njima - ja. Koliko god dobro da baratam istima.

A onda je stiglo fantastično otkriće iz oblasti psiholingvistike – naša ličnost se menja u odnosu na to koji jezik koristimo! (https://theconversation.com/your-personality-changes-when-you-speak-another-language-but-thats-not-always-a-bad-thing-245079).

Da pojednostavim – jezik mu dođe kao neki kostim ličnosti. Kad mi treba preciznost, pristojnost i distanciranost – obučem se u nemački. Kad treba brzo da rešim neku ćorsokak situaciju – eto srpskog plašta koji priziva tetku iz opštine da „mi završi to časkom“ (ne pitajte kako sam dobila Autorizacion de regreso!). Drama Rose de Guadalupe je naravno moguća samo u španskom kostimu. Engleski – jezik političke korektnosti (ne može se na srpskom biti politički korektan).

Jezik aktivira različite kulturne okvire. Emocije. Menja način na koji vidimo sebe. Drugačije odgovaramo na pitanja u testovima ličnosti u zavisnosti od jezika na kom ih radimo.

Najemotivniji smo, naravno, u maternjem jeziku (sva sreća pa mi nemački nije maternji…). Što će reći da je Miljenko bio u pravu - u tuđem jeziku zaista nestaje ono što osećamo u svom.    

I tako na papir stiže nova doza šarmantnog haosa iz moje glave, obogaćena omiljenom mi latinskom izrekom Quot linguas calles, tot homines vales. Ispade da je to doslovno – ja, eto, vredim četiri osobe.  

Da li bi ovaj blog imao drugačiji ton da ga pišem na nekom drugom jeziku? Sigurno. Bilo bi manje gorčine, više promišljanja. Pisala bi ga ili osoba spremna da prihvati i prigrli haos (španski) ili hladna koja distancirano gleda i rešava da haos napusti (nemački) ili ona koja će da napravi TED talk od svog iskustva, osmisli strategije da blog bude što čitaniji i donese i neki keš (engleski). Ovako, izbija Balkan u najsirovijem: da ja samo izbacim iz sebe, a za ostalo – pa snaći ću se… iako je preteško. Da ne kažem inat. Kome vi da ne dozvolite da se vrati u Španiju?!

Zato, kad me sledeći put neko pita: „Ko si ti?“ odgovoriću pitanjem, ponosno: „Na kom jeziku?“

P.S.

Na svakom jeziku - u svakom kostimu - volim dobru klopu (lepo aranžiranu), zdrave i sveže biljke, purpurne zalaske sunca i vožnju motorom.