Nova godina u šorcu: o fleksibilnosti, frustraciji i emigraciji

Za sedam dana će u Valensiji uključiti novogodišnju rasvetu. Grad će zasijati, a ljudi će se fotografisati u kratkim rukavima — jer je 25°C. I dok se svet priprema za prazničnu euforiju, ja sam danas sa drugaricom odradila trening u parku, vozila se na motoru, sunčala u kafiću i opet se vozila. U šorcu. Četrnaestog novembra.

“Bezveze mi je Nova godina u šorcu”, rekla sam i njoj. “Navići ćemo se”, odgovorila je, znajući da ovo sunce, plaža, palme, sveže voće u novembru, opuštenost… nisu nešto loše na šta se treba navići. “Baš danas ne bi bilo u redu žaliti se na život”, dreknula sam usred vožnje, da bi me čula. “Bilo bi to, zapravo, veoma bahato.”

I to sam i mislila.

A istovremeno mi nedostaje ono drugo — ono što je ostalo tamo gde je bio dom. Već bih uveliko pregledala prošlogodišnju dekoraciju, bacala istrošeno, kupovala novo. Izvukla bih jelku iz podruma, proverila da li može i ove godine da se “provuče”. Ostalo mi je tamo, u kući u kojoj sada živi druga porodica, godinama kolekcioniran ozbiljan asortiman novogodišnjeg dekora. I Deda Mraz i Baba Mrazica. I desetine metara lampiona.

Ove godine neću okititi jelku.

I to je deo emigracije koji se ne vidi spolja. Taj tihi gubitak rituala. Taj osećaj da si između — između svetlucavih ulica i praznog podruma. Emigracija nije samo promena adrese. To je promena identiteta, promena ritma, promena značenja.

Zahteva fleksibilnost. Toleranciju na frustraciju. Spremnost da radiš poslove za koje nisi ni pomislio da ćeš raditi. Da se navikneš na šorc u decembru. Da se raduješ i kad ti nedostaje. Da znaš da si otišao, ali da nisi prestao da pripadaš.

Emigracija nije za svakoga. I to je sasvim u redu.

Ali ako si tu — u toj vožnji između nostalgije i sunca — znaj da nisi sam. I znaj da je u redu reći: “Bezveze mi je Nova godina u šorcu.” Jer to ne znači da ne znaš da uživaš. To samo znači da znaš šta si sve morao da pustiš da bi stigao ovde.