U pogledu drugog

Život u novom gradu nas na neobičan način suočava sa pogledima drugih i nameće pitanja vezana za identitet koja nas ranije možda nisu toliko mučila: tamo odakle dolazimo, znamo šta je primereno obući. Znamo da se u državne institucije ne ide u majici na bretele. Onda ovde gde još uvek ne osećamo da smo kod kuće dođemo u neku instituciju "preobučeni" i osetimo se nelagodno.

Kao da vidimo sebe u pogledima tih drugih ljudi, koji odavno znaju šta se ovde oblači.

Identitet je sve. Zato je važno prići mu sa svih strana. Danas, pričam o identitetu kroz prizmu odraza, ali ne samo u ogledalu...

Pre nego što smo se ogledali: Kako smo znali ko smo?

Kako je izgledao svet bez ogledala? Bez stakla koje vraća vaš lik, bez mogućnosti da proverite frizuru, izraz lica ili da se pitate: “Da li ovako izgledam kad ćutim?”

Pre nego što su se pojavila prva ogledala — ona od opsidijana, poliranog metala, pa kasnije stakla — ljudi su se ogledali u vodi. Ali voda je nepostojana. Talasa se, muti, beži. Refleksija u njoj je trenutna, krhka, često izobličena. Nije odraz, već nagoveštaj.

U tom svetu, sopstveno lice nismo mogli upoznati drugačije nego kroz poglede drugih. Što će reći - kroz način na koji nas majka gleda dok nas uspavljuje ili kroz osmeh deteta kad nas prepozna. Ali takođe i kroz stid, ljutnju, nežnost ili zaljubljenost u tuđim očima. Identitet je bio kolektivan, emocionalan, nevidljiv. Nismo znali kako izgledamo — znali smo kako delujemo. Kakav utisak ostavljamo na druge.

Poetično i pomalo patetično, ali krajnje istinito, možemo reći da je naše lice živelo u tuđim očima.

Ogledalo kao revolucija (i kriza identiteta)

Kad se pojavilo ogledalo, pojavila se i mogućnost da se vidimo sami. Da se zagledamo, procenjujemo, popravljamo. Odjednom, lice je postalo projekat, a odraz naš najveći kritičar. Ogledalo je donelo introspekciju, ali i nesigurnost. Počeli smo da se pitamo: “Da li sam ovakav kad me niko ne gleda?”

I tu počinje era maski. Šminke. Frizura. Instagram filtera. Ogledalo je postalo alat — ali i sudija

Selfi: ogledalo koje govori

Selfi je produžetak ogledala — ali sa dodatkom kontrole. U njemu ne samo da se ogledamo, već biramo kako ćemo se prikazati. Ugao, svetlo, filter, caption. Selfi nije odraz — to je izjava. To je: “Ovako želim da me vidiš.” Ili: “Ovako želim da se setim sebe.”

Ali selfi je i paradoks: što više gledamo sebe, to više se udaljavamo od spontanosti. Od onog lica koje se smeje kad ga niko ne slika. Od onog pogleda koji ne zna da je posmatran.

Fredi, mops bez krize identiteta

Sa druge strane, postoje i dalje ta draga stvorenja koja nemaju ideju postojanja van pogleda drugog. Recimo Fredi, moj četvoronožni saputnik, ne zna za ogledalo. Kad ga vidi, pomisli da je to drugi pas. Ili da je to neka čudna verzija mene. Ali kad pogleda mene i umom pogledu prepozna sebe, tada zna - da je voljen, da je smešan, da je tačno onakav kakav treba da bude.

Možda je to najtačniji odraz: onaj koji je oduvek bio sa nama. Zato što, sve mi se više čini, odraz postoji u odnosu, a ne u staklu.

zna da je voljen i to je sve što mu treba