Dan neki: Pas

Opet se nameće Nemačka. Dominira svim sferama, čini mi se. Odavno znam za dominaciju nad centrom za strane jezike u mojoj glavi– ako tražim neki termin, uvek prvo dođe na nemačkom, ali novo mi je da se utrpava u sve ostalo i da je nesvesno, a uporno poredim sa Španijom. U Nemačkoj pas ide svuda sa vama, naročito ako je mala rasa u pitanju. Kad kažem svuda, mislim svuda – od restorana do gradskog prevoza. Nemci vole pse. Nasmešiće se vašem psu na ulici. Pomaziće ga u restoranu. Obradovaće mu se (Neki zli jezici kažu da više vole pse nego decu). U Španiji na mopsa reaguju kao na aligatora. Sa psom ne smete ni u prevoz, ni u restorane, a ni u stanove. Traženje stana sa psom je još jedna horor epizoda iz Valensije. Rekoše u agenciji: “¡Suerte buscando piso con mascota!” (Srećno sa traženjem stana sa ljubimcem). Friedrich, zvani Fredi, nije ljubimac. On je član porodice. Mnogo je teško naći nekog ko će da pusti psa u stan, upozorili su iz svih agencija. I bi tako. Bubašvabe, sa druge strane, mogu da uđu neometano. I niko neće da radi dezinsekciju na nivou zgrade. One im, izgleda, ne smetaju.  

 U Nemačkoj ćete izaći u park – a ima ih na svakom koraku i pustiti svog psa da slobodno trči i šeta po travi, njuška, igra se sa drugim slobodnim psima. U Benikalapu nema trave. Hoću da kažem da nema livade, trave za duvanje ima u izobilju, ceo grad miriše kao ogromna zapaljena buksna. Sve je popločano. Nema ni žbunja. A i drveće je čudno – narandže, limete i nar, nigde poštenog hrasta ili kestena. Sve to, naravno, znate i bez mene, kao što sam i ja znala kada sam kao turista dolazila u Valensiju, ali nije imalo značaja dok nisam počela da živim ovde sa psom. Valensija je jedini grad na svetu (sigurna sam u to iako nisam proveravala) u kom postoji znak za obeleženu teritoriju gde psi smeju da pišaju. Ako ste pročitali dan prvi mog migrantskog iskustva, jasno vam je da te znakove niko ne poštuje. Psi pišaju svuda – najčešće zapišavaju zgrade i pločnike (pošto drveća i trave slabo ima, a, kažem, sve je popločano), te tako kada izvedete psa u šetnju treba da nosite flašicu u kojoj je pomešana voda sa sirćetom i da spirate pišaću. Naravno da ovo nisam znala. Izvela sam psa. Rano je ujutru, neki od prvih dana u paklenoj vrućini, još sam nabijena emocijama i zbunjena od svega što se desilo i što me čeka, nesigurna u to da je ovo bila dobra odluka (a nazad ne mogu barem dve godine jer sam izdala i stan i kuću na taj period), odsutno držim na povocu psa koji zapišava zgradu. Nailazi čovek i kreće da mi drži lekciju – s pravom, slažem se.

Pogledam ga i kažem: „Si no hubiera olido la orina de otros perros, él nunca habría hecho pipí por aqu“ (Da nije namirisao urin drugih pasa, nikada ne bi pišao ovde. Provejava školska štreberska konstrukcija, nije to govorni jezik, Španac u životu ne bi tako rekao, ali ja ne umem drugačije). Čovek nastavlja, držeći mi lekciju: „Quien no sabe tener perros, no debería tenerlos. Quien lo sabe, lleva una botellita de agua con vinagre para limpiar.“ (Onaj ko ne ume da ima pse, ne bi trebalo ni da ih ima. Onaj ko ume, nosi flašicu sa vodom i sirćetom da očisti).

Uuuuuuups. Dugme pritisnuto.

Razlažem na slogove svoj odgovor: „En nuestro país no usamos ninguna botellita con mezcla de agua y vinagre, porque nunca la hemos necesitado. No es normal que un perro haga pipí aquí, estoy de aquerdo, pero eso de no tener árboles, prados o arbustos en una ciudad tampoco es normal, ¿no te parece?“ (Tamo odakle smo mi nema potrebe za flašicom. Slažem se da nije normalno da pas piša ovde, ali zar ti se ne čini da je podjednako nenormalno da nema livade, drveća i žbunja u gradu?)

Čovek me zbunjeno gleda, dok ja u glavi pišem omaž svojoj profesorki španskog.

„¿De que país me estas hablando? De donde eres?“ (O kojoj zemlji pričaš? Odakle si), jasno naglašava ti, iako sam ja rekla da smo MI odnekud. Moj pas i ja.

„De Alemania“ (Iz Nemačke), lažem kao iz topa, izgovaram kao najveću istinu, nesvesno se skrivajući iza moći države koju obožavam, jer znam, sa sigurnošću, da nemačko poreklo može izazvati svašta – od straha do divljenja, preko poštovanja i želje da pobegne od mene, ali pogled koji će me naterati da se mentalno vratim u ono poniženje u psećim govnima na ivičnjaku sigurno neće. A to mi jedino treba. Osećaj dostojanstva. Nema Rusija – Srbija, šta god. Nemačku ne mešaš ni sa čim. Čovek odustaje od lekcije. Gleda me, smirenije pominje, u formi ljubaznog saveta, vodu i sirće i odlazi. Poslušala sam ga. Više ne izlazim bez mešavine koja neutrališe smrad prećeg urina.

Ali.. sa toplinom u duši se uvek setim ovog razgovora kada uzmem flašicu.

Nemačka dominira.