Spain in the Ass

Ovog leta Gospodnjeg (2025) je u Valensiju emigrirao značajan broj mojih sunarodnika. Subjektivan osećaj – oko milion. Među njima sam i ja.

Okolnosti u kojima sam se ja preselila (o kojima nemam ni najmanju želju da pričam ili pišem) su same po sebi dovoljno komplikovane i užasne, da je već unapred moj doživljaj ovog grada, zemlje ili naroda i njegovih običaja i navika opterećen potrebom da se vratim kući.

Dakle, prvih meseci u novoj sredini nisam bila ni malo objektivna – lepe, dobre i prijatne momente sam retko detektovala, a ružne, loše i neprijatne dodatno sam bojila crnilom preteškog osećaja da ovo nije kuća.

Znam, i iskustveno i teorijski, da plasticitet mozgu dozvoljava da se oblikuje i preoblikuje (neprebrojivo?) mnogo puta, tako da sam svakog jutra donosila odluku da svoj misleći endžin usmerim suprotno onome što mu je, usled okolnosti o kojima neću pričati, postala prirodna trasa – da tražim lepo, dobro i prijatno i ostajem zagledana u to. Do uveče taj entuzijazam bi otišao u peršun (da ne psujem), pa bih svako veče zaspala u suzama.

Ujutru – nova nada, nova energija, nov napor. Pa ko duže izdrži.

Nisam ja Srbiju toliko mrzela da bih iz nje otišla po svaku cenu. Sa 40+ sam naučila šta želim od života i to sam u najvećoj meri imala – posao koji sam volela (pola radnog vremena u školi, pola u sopstvenoj privatnoj praksi), solidna primanja, auto, stan u Beogradu, kuću u Gornjem Milanovcu (u oba grada sam radila), zadovoljno dete koje ide samo pešice u školu i „bleji“ sa društvom, svoje prijatelje, dvorište za psa…

U Valensiji nemam posao (ako me pitate od čega živim, pomenuću kirije, prodat auto i online klijente, ne moram da detaljišem), ali imam buba švabe; dete motorom vozim u školu u kojoj ne razume šta mu pričaju i na motoru ga vraćam nazad u iznajmljeni stan u kraju koji se zove Benikalap.

Stvarnost grize, kaže film. Tako je. Baš ume da zagrize. Do kosti. Ali istina je i da možemo da, ono što nam se dešava, posmatramo iz više uglova. Kada sam, sa par meseci distance, pogledala unazad u neke trenutke koji su mi, onda kada su se dešavali, izgledali neizdrživo, pričala sam o njima kroz humor i dobili su ton anegdote.

Ovaj blog je pokušaj da, olakšavajući svoju dušu pisanjem o sopstvenom iskustvu imigracije (u formi čistog zdravog humora, a često i sarkazma i ironije), doprem do onih kojima je ova tema zanimljiva, bilo zbog toga što i sami traže sreću i boljitak u tuđini, bilo zbog toga što to nikako ne žele.