Pošta - Correos

Prošlo je dosta pasa, a vlasnici očigledno ne nose flašicu...

U Srbiji mi je ostalo nekih nedovršenih poslova. Jedan od njih je odbrana master rada na filozofskom fakultetu. Plenum nije imao sluha za moju molbu da odbranim rad pre selidbe. Njima nije bilo žao – nisu odobrili odbranu i nisu napisali Lo siento. Naprotiv. I eto me sad, tri meseca kasnije, suočavam se sa besmislom države u kojoj više ne živim -  ukoliko ne odbranim rad do 31.10. ove godine platiću ne znam koliko. Više se ne radi ni o novcu, odgovaram na mejl. Moj rad je gotov odavno, sve što je bilo do mene sam odradila i sada ću ja da platim ne-znam-koliko?! Ne može odbrana onlajn, ne može da se prenese u narednu godinu bez plaćanja harača, nije mogla da se zakaže odbrana pre preseljenja… Hoće li plenum da mi plati avionsku kartu, pitam? Razumeju da sam ljuta, situacija nije jednostavna, ali… eto… Mogu da mi izađu u susret toliko da ne moram lično da donosim potpisanu prijavu, već pristaju da je pošaljem profesorki da je i sama potpiše i potom (iako to nikako nije njen posao) spusti u studentsku službu. Oslonjena na prethodna užasna iskustva sa filozofskim fakultetom (i u Beogradu i u Novom Sadu), istinski zahvalno prihvatam ponuđeno – barem ne moram dva puta da idem za Srbiju – jednom da predam potpisanu prijavu, drugi put na odbranu rada.  

Pošta Španije. Još jedna državna institucija sa kojom se srećem. Uzimam broj, stižem brzo na red. Predajem papir, tražim da pošaljem preporučeno. Pita me za adresu. Pišem je na papir koji mi daje. Deluje da će sve ići glatko.

Plaćam karticom. Stavlja aparat za očitavanje kartice na šalter. Ništa se ne dešava – aparat na svom belom ekranu vrti plavi krug… Kaže: „Dok čekamo napiši na koverti adresu“. Zbunjena uzimam kovertu. Moji podaci su odštampani. Naravno, 21.vek je. Iz nekog razloga sam očekivala da je i za adresu primaoca isto.

Ispisujem.

Plaćanje neuspešno, mora da ponovi transakciju. Prislanjam karticu, ovog puta odmah čujemo zvuk skidanja novca sa mog računa.

Čovek uzima kovertu. Ljutito kaže: „Zašto nisi napisala adresu ćirilicom?“

Stojim zaleđeno. Ćutim. Ne razumem.

„Dokument je na ćirilici! Očekivao sam da ćeš napisati adresu ćirilicom!“

„No hace falta…“ (nema potrebe) govorim zbunjeno…

„Ali dokument koji šalješ je na ćirilici!“

Da šaljem dečiji crtež onda bi adresa trebalo da bude na slikovnom pismu?!

Ne govorim to, odlučujem se za mir: „Koristimo latinicu u Srbiji. Dokument je takav kakav je, adresa nema veze sa dokumentom.“

I dalje ljut, gleda u kovertu i uporno ponavlja: „Dokument je na ćirilici…“

Kažem: „Adios“ i krećem ka izlazu.

A koji si ga … đavo gledao?! Odakle ti ideja?! Ne prestajem da mislim o tome. Da je bilo na španskom, ovaj bi ladno čitao ono što šaljem. Ne znam šta ću sa tom informacijom.

Na putu ka kući stiže mi mejl. Naplatio mi je dva puta istu pošiljku.

Duboko uzdahnem, vraćam se nazad. Prilazim šalteru, nabacujem osmeh koji ne znam gde uspevam da nađem, i kažem: „Je l’ jednom plaćam za latinicu, drugi put što nisam pisala ćirilicu?“ (Ovaj kao da je srBski nacionalista, čoveče, prolazi mi kroz glavu).

Sad on mene zbunjeno gleda.

Na kraju, uspevam da rešim sve.

Na kraju uvek uspem. Samo postaje malo naporno…