De nada reina
- Darjana Nastic Jelaca
- Oct 4
- 3 min read
Početkom septembra je i Frediju bilo svega dosta. Znam zato što se, jednostavno, popišao po sofi u stanu. Tik pošto smo ušli u kuću iz duge šetnje. Prkosno, sa stavom, kako samo jedan mops ume, gledajući pravo u oči, stoji na sva četiri i – piša. Kao da mi govori: „Ajde, dosta je bilo ovoga, vreme je da idemo kući.“ On je dobio po dupetu, a ja sam ostala na sred sobe da očajno gledam u sivi dvosed sa kog je odmah počeo da se širi neizdrživi smrad.
Iznajmljivanje stana u Valensiji je (sad ste baš iznenađeni) još jedna epizoda u nizu horora. Zapravo, može da se pretvori u čitavu sezonu, zavisi koliko dugo pokušavate da nađete stan. Nije mnogo važno o kom kraju Valensije se radi, cene su prilično ujednačene. Ako tražite stan sa dnevnom sobom, kuhinjom i dve spavaće sobe (jednom za sebe, drugom za dete) računajte na oko 1100 evra. Može biti i 1300. Stanovi su (gotovo uvek) neopremljeni. Plaćate, dakle, zidove. I kuhinju, ali uglavnom bez mašine za sudove. Ako ikada uspete da nađete stan – još sa psom! - potrebno je da odvojite dve (a često i tri) kirije za depozit. I da platite prvi mesec. Dakle, računajte na 4500 evra koje u startu morate imati – na španskom računu. Tu se, naravno (ponovo), stvari komplikuju – na španski račun možete staviti samo 1000 evra a da ne izazovete sumnju i ne dođete u situaciju da pravdate poreklo novca (Prodala sam auto – Jeste li platili porez Španiji? – Auto sam prodala u Srbiji – Kako ste uneli novac?). Da ne pominjem da račun u banci možete otvoriti samo ukoliko imate TIE (ličnu kartu za strance), koja se dobrano čeka (više o tome u narednom postu). Uz pasoš – može, ali morate kupiti neki proizvod koji banka prodaje. Eto meni privatnog zdravstvenog kad mu se nisam nadala!
Eto kako sam završila u Benikalapu sa komšijama koji izazivaju egzistencijalitis. Stan, sam po sebi, je prilično dobar. Ima par stvari koje bih promenila, naravno, počevši od bubašvaba (a nije da nisam pokušala, platila sam dezinsekciju 135evra, kupila posle toga sve gelove i sprejeve koje sam našla…). Iako u staroj zgradi, stan je skrorije renoviran, što znači da ima parket a ne pločice, centralnu klimu (mnogo stanova nema grejanje, na to isto treba obratiti pažnju), da su prozori novi, kao i kupatilo i - najdivniji deo stana– kuhinja, sa mašinom za sudove! Stan ima i dve terase – jednu unutrašnju, koja je na žalost prilično neupotrebljiva, osim za sušenje veša korišćenjem energije sunca i vetra; i jednu koja gleda na (uglavnom) pešačku ulicu.
Sofa koju je Fredi uništio je bila jedan od retkih komada nameštaja koji nas je sačekao u stanu. Bila je bezveze – pre svega nepraktična – ali nisam imala nameru da je menjam. Međutim… Sutradan odlazim u jysk i poručujem novu sofu. Lagano ostajem bez 604 evra, ali će je dostaviti u stan. 10. septembra će stići u taj stan, oštećena. Ne mnogo, ni ne vidi se dok ne otvorim deo za posteljinu, ali ipak… Reklamirala sam odmah, još uvek nije stigao nov deo. Mnogo im je žao što se tako desilo (Lo sentimos mucho). Odmah odgovaraju na mejl, zovu telefonom… ipak, deo ne stiže. I dalje se ganjamo. Pa ko duže izdrži. Ja sam je (sama) sastavila ovako oštećenu.
Pre poručivanja nove sofe, rano ujutru, iznosim upišan dvosed pored kontejnera. Sama. (tehnička informacija: u Španiji se kabasti otpad (residuos voluminosos) ostavlja pored kontejnera ili ispred zgrade (ako ne živite u pešačkoj zoni). Sačekate dan-dva, ako se ne nađe niko kome treba to što vama više ne treba, pozovete 010 i opštinske službe će pokupiti). Razdvajam ga na dva dela, uspevam da rasklopim na sitnije komade, nešto sečem makazama da bih olakšala sebi… Lift – imam, ali… Otvara se na pogrešnu stranu. Guram komadinu drveta, sunđera, metala… na drugi kraj hodnika, otvaram vrata, pokušavam da naguram unutra– ne može. Zbog 2cm ne može. Zatvaram lift, krećem niz najuže stepenice u kosmosu - posle onih u katedrali Notre-Dame de Strasbourg (hvala Bogu da sam na prvom spratu) i zaglavim nameštaj. Na kraju, ne znam ni sama kako, uspevam…
Nosim jastuke i sunđere ka kontejneru. Znojava sam, prilično nervozna što mi je ovako započeo dan, ali i prilično zadovoljna što sam uspela da spustim kabaste komade. Nekakav kombi se nalazi na putu ka kontejneru, ali mogu da prođem izmđu njega i zida-ograde od škole. Krećem. Odjednom, istom trasom samo u suprotnom smeru kreće jedan momak. Spremam se da ispalim rafal španskih psovki, ali on se zaustavlja i vraća, praveći mi prostor. Kažem: „Gracias“. „De nada reina“ (nema na čemu, kraljice), odgovara. E, baš sam reina… na upišanom tronu upišanog kraljevstva čija je prestonica Pišaćograd…
Ali, opet, nekako mi je drago. Možda sam ga mogla pitati da mi pomogne? Nisam se setila, tu lekciju – da ne moram sve sama – ću jednom naučiti.
Comments