Dan svaki: Los bancos de Benicalap (klupe Benikalapa)
- Darjana Nastic Jelaca
- Oct 3
- 3 min read
Updated: Oct 9
Već sam dala neke obrise kraja u kom živim. Bila sam prilično neobjektivna, fokusirajući se samo na ono što je ovde loše – bubašvabe, nedostatak zelenila na koje sam navikla, strah komšija od psa (čuj, psa. Od mopsa)… mogu tome da dodam i nestvarnu količinu smeća i, naravno, psećih govana (Ovde ću da citiram „Quien no sabe tener perros, no debería tenerlos“ – ko ne ume da ima pse, ne bi trebalo da ih ima. Kesica, pokupi, dođavola). Stanovnici moje zgrade su takođe u kategoriji „jesam se ja na Boga kamenjem bacala (a nije da nisam, kad razmislim, ali ne moramo o tome) pa sam završila sa ovima?!“
Ali, svaki ekstrem mora imati i svoju suprotnost. Naravno da nije sve užasno i grozno. Ispod mojih prozora rastu limete. Mirišu nestvarno. Izbacim ruku kroz prozor, uberem plod i njime očistim frižider ili iscedim na belu garderobu pre pranja da izvučem žute fleke. Imam terasu koja gleda na te limete, na terasi imam palmice i cveće u saksiji. Kupila sam i muškatle da me podsećaju na verandu koju sam ostavila tamo gde je dom. Živim u pešačkoj zoni (mada, u Španiji je sve podložno interpretaciji. Reći ćemo da je ovo UGLAVNOM pešačka zona. To što je preko noći parking, a što danju tuda roditelji voze decu u školu je samo relativizacija pojma, otpor rigidnosti svake vrste), koja između stabala limeti ima drvene klupe (na kojima je fascinantna galerija likova; kada bi klupe progovorile (što kaže floskula), šta bi sve ispričale…) i prelepe kandelabre (moja fascinacija kandelabrima i fenjerima je poznata ljudima koji su mi bliski, pa će znati važnost ove informacije). Na kraju, uglavnom, pešačke ulice je crkva sa trgom na kom deca igraju fudbal ili voze bicikle i rolere.
Svaki kraj ima svog sveca zaštitnika – za Benicalap je to San Roque. Od 8. do 21. septembra je bio festival u čast njegovu. To znači da se na ulicama zatvorenim za saobraćaj spremala paelja (drva se postave na ulicu, na asfalt, naprave se kao neke male lomače, zapale se, stavi se paelja… žao mi je što nisam slikala, ali izašla sam da prošetam psa – u jednoj ruci flašica, u drugoj povodac, nemam gde telefon jer je hiljadu stepeni i nosim laganu haljinicu bez džepova); da su dolazile faljere (Falleras, žene, devojke, devojčice obučene u raskošne haljine i sa karakterističnim frizurama, učesnice proslave Fallas koja se u martu održava u Valensiji) zbog čijih haljina mi je zastao dah; da se spremao neki kuvani obrok u kotlićima – loncima; da su bili koncerti i da je dolazio DJ, i da se, naravno, završilo veličanstvenom mascleta-om (pirotehničkim spektaklom zbog kog je Fredi dobio ekstra porciju večere koja je poslužila kao distrakcija i prevencija srčanog udara).
Oko zgrade u kojoj živim sa ludim komšijama ima nekoliko škola. Graja koja se čuje iz njih je nešto što mi mnogo prija. Jedino mi je žao što ni u jednoj nije imalo mesta za moje dete (o tome u narednom tekstu).
Naravno, u ulici postoje dva bara. Važno je istaći da je špansko poimanje barova u najmanju ruku različito od našeg, a osećaj Španaca za estetiku i enterijer je prisutan taman koliko i sneg u Valensiji. U centru grada i drugim turističkim zonama još možete naići na pristojno mesto za sesti, ali čim zađete u krajeve u kojima žive lokalci – lepota kafića izumire. To su uglavnom nepodnošljivo jednostavne prostorije sa plastičnim stolicama, bez ukrasa i biljaka, kafa je očajna i poslužena u ružnim šoljama. Hrana je dobra – u Španiji sa tim nema greške, ali ćete je dobiti u ružnom tanjiru. Ne želim, zaista, da pomenem Nemačku opet (mada je i u ovoj oblasti apsolutno dominantna), tako da ću za ovu svrhu posegnuti za Beogradom. Jednom će neko od naših ljudi (ovih milion što je emigriralo sada) otvoriti kafić, bar ili restoran po meri nas estetski osetljivih i biće to prava stvar.
Na sreću, u Benikalapu ima pekara-poslastičarnica iz lanca Liaopastel. Tamo se osećam kod kuće.
Comments